Портфолио

Лична професионална филозофија

Увек сам сматрала да је професија којом се бавим најтежа и уједно најлепша на свету. Учитељ никад не може да остари, увек је млад уз децу уз коју и он сам расте. Трудим се да увек будем у току савремених новости у професионалном усавршавању, да деци увек будем на услузи, да их научим критичком размишљању, да их колико могу спремим за свет у који иду.

Увек сам за сваку позитивну иновативност у настави.

Циљ ми је да научим децу, у овом и оваквом свету у којем живимо, да воле свој језик, науку, игру, песму и дружење, да поштују мултикултуралност и различитост. Желим да постану добри људи.

Нико од нас није радио на исти начин првог дана у школи, односно као почетник, и данас, са вишегодишњим искуством иза себе. У мом случају, тај први дан у школи био је пре тридесет три година.

Наш посао је такав да завршетком факултета нисмо завршили учење. Учимо и усавршавамо се целог живота. Учимо од колега, од деце, од родитеља.

Временом се мој начин рада мењао. Стицањем искуства кроз рад са децом у учионици, сазнањима стеченим на разним семинарима, али и самообразовањем, формирала сам садашњи начин рада. Трудим се да моји ученици раде у пријатној атмосфери, јер чак и када „озбиљно“ радимо, кроз све садржаје провлачим хумор и игру. Кроз тај начин рада ученици нису робови учења, већ деца која су заинтересована да стекну нова знања.

Настојим да искористим предзнања ученика и на томе планирам начин рада.

Генерације деце која долазе нису исте као на почетку моје каријере. То су сада информатичка деца. Више ни гледање телевизијског програма није њихова главна занимација, већ рачунари, таблети, паметни телефони… Због тога настојим да у свој рад што више укључим технологију блиску ученицима. Многе наставне јединице обрађујем или утврђујем преко презентација, филмова, користећи рачунар и видео бим пројектор. Сви програми и игрице, које користимо, у служби су стицања знања.

У раду ми је циљ да деца заволе школу и учење, а да знања која стекну не забораве, већ примене у различитим животним ситуацијама. Циљ ми је да ме не памте по строгоћи, већ по осмеху и заједничким догодовштинама у учионици и ван ње. Да бих то постигла, ученицима посвећујем много времена у слободним активностима и додатном раду. Наравно, излети и екскурзије су најбољи начин да се учитељ и ученици упознају у једном другом светлу. Кроз такво дружење се ствара посебна, незаборавна веза између учитеља и деце.

Не мислим да сам најбољи учитељ, али свакако не спадам у оне просветне раднике који не воле свој посао и одлазе из школе „брзином светлости“ чим заврше последњи час. У раду се трудим да будем одговорна и креативна, а вођење силне документације ми тешко пада. Ово је позив који сам изабрала, и он није лак, а ја се трудим да га радим најбоље што умем.